Писали су о Чукарици

...

Писмо Владиславу Јовановићу

- Председнику Удружења "Стари Чукаричанин"

Драги Владо  -  Ја сам ти својевремено обећао, да ћу нешто да ти напишем о ресторану
и кабареу "Михајловац"
Било је то давно, када су сопственици тих зграда били ДИФРАНКО И СИНОВИ,
Београђани италијанског порекла. Ове зграде су се налазиле у Пожешкој
улици, на падини улице Пук. Љешанина, која се спуштала ка Миросављевој
све до Паштровићеве улице. Било је то 1933. - 34. године, ја сам био 7 - 8 година
стар а ти се вероватно још ниси родио.
Ти си ме заинтересовао да напишем нешто, а ја немам довољно података, јер
они који су о томе више знали нестали су у том времену. А то су Ђока Пуфика
Пера Главоња, Зец, браћа Луковић, Славко Тодоровић .....
Од тих старијих од мене остао је мој бивши комшија из Београда, Бановог Брда,
а то је Бата - Радомир Поповић. Он се сећа ресторана Михајловац, али се
не сећа дрвених степеница, која су се спуштале до Паштровићеве улице и
главног улаза на тркалиште. По моме сећању, ове степенице су биле између
кућа Лековића и Владе Кочића, а према главном улазу на трибине.
Овај ресторан је радио сваки дан, а кабаре само суботом или недељом.
Гости су били, углавном, Београђани, имућни људи, који бо долазили на
"WEEKEND"  аутом, таксијем или у оно време "ФИЈАКЕРОМ". Ту би долазили на
ручак, па онда низ степенице силазили до тркалишта, главног улаза. После трка
би се враћали истим степеницама до ресторана на вечеру и на програм кабареа.
Ту су Београске балерине играле "Кан - Кан", уз професионалну музику
и остајало се уз чашу вина, пива или ракије до поноћи. Иначе, љубитељи
трка су долазили трамвајем "тројком" до Цареве ћуприје, или Ћиром до
тунела на Чукарици. Тако су се проводили људи на тркама у оно време.
На лето 1934.год. на дан Југословенског дербија, најављен је долазак
Краља Александра I , на тркалиште. Био је то велики догађај тркалишта а
такође и Чукарице. И заиста, Краљ је дошао у отвореном белом кабриолету.
Испред и иза његових кола, била су двоја кола као обезбеђење, и кордон
жандара је био постројен са једне и друге стране Паштровићеве улице.
Кола су полако долазила од стране Цареве Ћуприје. Краљ је достојанствено
седео на задњем седишту кола, у белој официрској униформи.
Без икакве "помпе" кола су ушла на главни улаз и продужила ка почасној
трибини са леве стране.
После завршене трке, краљ је истим путем напустио тркалиште и на
излазу, кола су се упутила лево, према Царевој ћуприји. А ми деца, опет
смо трчали иза кола да видимо краља, и правили збрку и неприлику жандарима.
То је био краљев први и последњи долазак на Чукарицу. Исте године
Краљ је убијен у Марсељу, 9 октобра 1934год.
На месту где је некада био ресторан и кабаре "Михајловац" подигнут је "Силос",
то је, кажу нека индустрија за млевење камена, туцаника.
Није могло да ѕсе нађе боље место за ову врсту индустрије, која прави
буку и прашину. Преко пута је Циганска мала, са шпоретом на тротоару, и
Димњаком од олука, сушење веша имјоргана..... невероварно. Одмах до њих
је перионица кола. Иначе, ту пролази и трамвај и скреће у улицу, која
води до Паштровићеве улице и тркалишта. Данас тркалиште има предратне
трибине, без крова, који је пре десетак година изгорео. Али зато, тркалиште
има 5 ресторана и кафана и прашњаву тркачку стазу, без траве. тако изгледа
наше тркалиште; а за околину да не говоримо!!!!
Штала др, Стефановића је била изграђена пре рата и била је једна од
најлепших и најмодернијих у оно време. У приземљу је имала боксове за
коње и падок, а на спрату стамбене собе за ђокеје и тренере. Иста је после
рата адаптирана у ресторан и хотел, и добила име "Михајловац", који нема
никакве везе са познатим - предратним рестораном "Михајловац", ни по
намени ни по месту.
Из те штале је произишао  "Нарцис", који је добио највећу трку године
Југословенски "Дерби" са џокејом Вондром и тренером савом Ђурђев.
Од тада до данас се много шта изменило па и Чукарица и ми Чукаричани.
Новонасељени и новорођени сада су постали стари Чукаричани а ми
староседеоци постајемо мањина; неки су нестали, неки се изгубили а многи
помрли. Периферије Београда, као Сењак, Кошутњак, Чукарица и Баново Брдо
претопиле су се у Београдску општину.
Пре рата Београд је имао 14 квартова. после рата су постали реони, а ови се
претварају у општине.
Међутим кад се Југославија распала, настале су велике промене;
Нестале су велике трговинске куће, велике робне куће, и самопослуге,
мешовите радње, ресторани и кафане.
Преко ноћи се отварају радње и радњице, тезге и тезгице, кафане и
кафанице - кафићи, банке и банкице, филијеле и филијалице .... или нешто
као испод тезге ....приватно по кућама, трговина у пролазу и на црно ....
Трафике поред дувана и цигарета постају (тајно) мењачнице стране валуте,
марке за доларе и обрнуто. По радњама се стварају редови за зејтин, шећер,
и друго .... бензинске пумпе немају бензина, па се затварају, али, зато бензин
се продаје по улицама у пластичним флашама и металним кантама.
Пре пар година затворен је рсторан "Мајевица"  у шумици и порушен до
темеља. Разлог: нису имали грађевинску дозволу.
Али само 50 метара ниже, на углу Пожешке улице постоји нов кафић,
где се искупљају младићи и девојке и долазе са скупоценим аутомобилима.
Мени изгледа да је овде Општина имала друго мерило,
Ево како су се оштинске власти одужиле нама старим Чукаричанима??
Пре неколико година дали су нам на коришћење један сутерен у Пожешкој
улици, који се састоји из једне велике и једне мале собе са клозетом, (WC)
Међутим после годину дана или више, одузели су нам мању собу и клозет,
тиме, што је извршено преграђивање. Ми смо лишени "клозета" и да би се
испразнили, морамо да идемо напоље иза зграде или на улицу.
Питамо се; како женски пол обавља њихове потребе ????
Сматрам да је ово дискриминација  о којој власти треба да размисле ....
Ја сам годинама свирао на игранкама и забавама од 1947 - 1962 године,
и то у сали Бродаре, Соколане, Шећерне фабрике, Хемијске школе, Шумарског
факултета, у фабрици Пролетер, у сали католичке цркве .... па сад
упоређујем ондашње и данашње услове ???
Скоро сваке године сам долазио из Америке у Београд да се видим са мојим
друговима и пријатељима, да још мало проживим са мојом фамилијом,
Нека носталгија ме привлачи да дођем у моје родно место, где сам проводио
моје детињство и младалачке дане ........... и кад дођем .............. разочарам се
Где да се видимо ...... где да се нађемо ??? Дође ми да заплачем .........
Кажу: има неки клуб Старих Чукаричана .... кад тамо ..... загушљив сутурен,
Па и Цигани - Роми имају боље него ми староседеоци .............
Имам утисак да се општинске власти понашају (у алегоричном смислу и као
у Светом писму) кад су имућни трговци и богаташи (а то је општина)
убогом Лазару и сиромасима бацали мрвице хлеба и изглођане коске са
њихових богатих трпеза
На крају; морам да се захвалим председнику општине и општинској
власти за њихово милосрђе и великодушност.

МИЛЕ ЗЛАТАНОВИЋ 10 јануар 2007.год.

 

 

ДЕЦА СА ЗЕЛЕНИХ ПОЉАНА

Слушали смо разна излагања о спорту и
спортистима а нарочито о фудбалерима Чукарице.

Било је дивно слушати фудбалске ветеране који су
из своје богате ризнице евоцирали догађаје са
спортског терена и ван њега.

Жеља ми је да са ових неколико редака
опишем време које је било доста давно али га је
вредно поменути јер је то био почетак свега оног
што се касније развило у прави фудбалски живот
Чукарице. 1930. год. Чукарица беше периферија
Београда подаље од центра, али са својим природним
лепотама које други крајеви Београда нису имали.
Зелених пољана много, лепих равних и
чистих без саобраћаја.
То је био рај за нас децу да се окупљамо
и играмо лопте од крпењача у почетку а
касније и са правом фудбалском лоптом
купљеном од свог џепарца па чак и дресове.
Скупљали смо се по насељима јер се
тако на Чукарици становало.

Ницали су дечији фудбалски тимови:
Пољанац, Тунелац, Школац, Макишанац,
Банов шанац и други. По узору на праве
клубове, и ми смо организовали фудбалске утакмице.
Такмичења су била лепа и борбена али смо се
придржавали фудбалских правила па смо чак
имали и судију који је био прави фудбалер.
Ова дружења дечака играјући фудбал, може се
комотно назвати да је била основна школа фудбала
јер се ту стицала љубав према овом популарном спорту.
На тим пољанама почели су а касније и
постали познати фудбалери па и репрезентативци.
Вредно је споменути: Петровића, Карасије, Антића, Румана,,
Шиканића, Минге, Буљу, Милета Јумбе, Златановића,
Љубана, Микача, Перу Поповић, Крце, Белог и много других
који су пронели славу фудбалске Чукарице.
Онај период Чукариких пољана је вредно
поменути јер тих пољана више нема, Чукарица
је велики град, а места за децу све мање.

БАТА - РАДОМИР ПОПОВИЋ јуни 2001.год   - Београд

Copyright © 2012 - 2015 Удружење Стари Чукаричанин. Сва права задржана.
Израда сајта: Xmedia.rs